Дан сећања 22. 10. 2024.

Данашњи датум наша школа обележава као Дан школе. Међутим, како смо се недавно суочили са великом тугом због прераног одласка наше колегинице Вере Самац, решили смо да овај дан посветимо сећању на њу, као и на двојицу пензионисаних колега који су нас такође напустили ове године.

Вера

После краће и тешке болести напустила нас је наша колегиница, Вера Самац.
Вера (Петровић) Самац је рођена 25.12.1985. године у Новом Саду. Одрасла је у Жабљу,
у петочланој породици, као треће дете.
Основну школу је завршила у Жабљу као носилац Вукове дипломе. Средњу економску
школу „Светозар Милетић“ у Новом Саду завршила је 2004. године, такође као носилац
Вукове дипломе. Након средње школе завршила је Економски факултет у Новом Саду.
Удала се 2010. године. Исте године родила је сина Вељка, седам година касније
Михајла, а 2020. године Марка. Била је дивна, брижна и посвећена мајка. Неговала је
породичне вредности и у складу с њима живела.
У Средњој школи „22. октобар“ радила је од 2012. године. Волела је свој посао. Била је
вредна и одговорна. Ученици су је волели и као предметног наставника и као
одељењског старешину. Била је насмејана и предусретљива, коректна у послу и
комуникацији, због чега су је и колеге волеле и поштовале.
Вера је прерано отишла, а ми ћемо да чувамо сећање на њу. Памтићемо њен топао
осмех и питому природу њеног карактера.
Почивај у миру, драга Вера.

Стева

Стеван Каназир рођен је 1951. године у Шајкашу, где је завршио основну школу. У
Новом Саду је завршио Машинску школу, а потом и Машински факултет.
У Средњој школи „22. октобар“ у Жабљу је радио од 1993. до 2016. године, до одласка
у пензију. Предавао је машинску групу предмета. Током радног века био је истински
посвећен свом послу. Као ментор са ученицима освајао је значајне резултате на
такмичењима. Волео је своје ученике. Веома се трудио да им пренесе знање, развије
радне навике и утемељи праве животне вредности. И ученици су волели њега. Био је
омиљени разредни старешина.
Уживао је велико поштовање међу колегама. Сви памтимо његов људски однос пун
разумевања у свим ситуацијама. Несебично је пружао подршку свима, а посебно
младим колегама на почетку наставне праксе.
Кад колеге говоре о Стеви, кажу да је био ретко добар човек. На исти начин о њему
говоре и мештани Шајкаша, којима је помагао на различите начине. Племенит човек!
Волео је шах. Као добар шахиста развијао је љубав према шаху међу младим
нараштајима. У Шајкашу је био председник Шаховског клуба.
Напустио нас је у априлу 2024. године.
Драги Стеване, почивајте у миру, а ми колеге и Ваши ученици чувамо сећање на Вас.

Синиша

Синиша Иванишевић је рођен 1952. године у Мостару. Основну и средњу школу
завршио је у Мостару, а Машински факултет у Сарајеву.
Његов живот је потпуно преокренуо грађански рат у Босни и Херцеговини. Сасвим
недужан био је заробљен у мостарској тамници, концентрационом логору за Србе у
Мостару. О тим тешким тамничким данима сведочи и књижевник Душан Зуровац у
својој књизи „Записи из мостарске тамнице“. На срећу, преживео је те дане, а причао је
да му је помогао један Хрват.
У Средњу школу „22. октобар“ у Жабљу дошао је 1993. године и радио је до 2017.
године до одласка у пензију. Предавао је машинску групу предмета. Био је посвећен
свом послу и веома савестан у испуњавању свих обавеза. Посебно је био посвећен
ученицима којима је био одељењски старешина. Учио их је да буду тим. Указивао им је
на важност заједништва. Патио је и радовао се са њима. Они су ту љубав осећали и
љубављу су одговарали. Након што би завршили школу, ученици су га неретко звали у
свадбе, крштења и друге важне догађаје. На његовој комеморацији, једна ученица
рекла је да је он био њихов родитељ.
Синиша је сахрањен у Мостару, његовом родном граду. Надамо се да се његова душа
умирила у завичају за којим је чезнуо и патио.
Почивајте у миру, драги Синиша. С поштовањем чувамо успомену на Вас.

Претходна обавештења